ajdemo u...

ne prihvatam rado usmeno prevođenje. puno praznog hoda, puno nepoznanica i improvizacije. šta znam...previše stresa.

a i pogodi me taj napad panike, treme i ostalih zala, tih prvih par trenutaka kad stanem pred ljude.

a i preživahne mi misli da slijepo pratim tuđe, pamtim, pa još tumačim. uh...

ali kad u paketu idu i dva dana na planini, pa još u dobrom hotelu, tad pristajem dvesta smesta.

spremanje je zanimljiv dio. nešto za prvi, nešto za drugi dan, pidžamica, četkica, kupaći, punjač, nešto udobno, cipele za hodanje, pa šminka, pa nakit, a sve to nekako da bude zgodno i malo, kad već ne idem svojim autom. kako smo sebi živote zakomplikovali. vaj d fak sve nije jedan veliki kežual frajdej.

dvodnevno putovanje ne znači dva puta manje stvari od četverodnevnog putovanja. živo me zanima šta će drugi ponijeti. neću da se pojavim natovarena ko magare.
aj travel lajt (sa puntom koji travels hevi).

Bože, kao da je svaki dan suočavanje sa samim sobom, kao da sam u nebeskom kampu za obuku žena pritisnuta novim učiteljem koji zadaje tempo ko pobješnjela zumbašica.

smejem se, a plakala bih.
a ponekad i plačem.