Samo se o strahovima priča. Pojedoše nas strahovi.
Ima onaj fazon: bojim se samo dvije stvari - svega i svačega.
Borim se ovih dana sa svojim starim strahovima, i mačka me čudno gleda, kao da mi nešto leta oko glave pa je plaši.
Ima i paranoja. Ako je život slanina, mi smo bijelo, paranoja crveno.
Ajde ovi što gutaju droge pa se paranojišu, već i odlikaši, što se od griote stresu.
Niko nigdje nije siguran. Ima na TV-u serija "pain behind fame", pa mi bude lakše kad čujem da se neki selebriti plaši leptirova. A znala sam da i bogati plaču, nego eto.
Kažu, trebamo se plašiti straha, a ja se eto plašim kako ću kad straha nestane. Čime ću pravdati neka svoja suluda ograničenja? Znači li to i da ću ranije ustajati?
Hoću li u potrazi za samom sobom nekako postati dugokosa sijeda vještica sa mačkom kojoj tabani mirišu na tamjan,
ona u indijskim haljama što se njiše uz štapiće,
ona što peče mafine sa borovnicama i sprinkluje domaći vanilin šećer,
ona što ne zna dal slika ili pjeva ili pleše ili kuva ili brblja,
ona što je dvorska luda, i da li to baš mora tako.
Jel može da budem ful kul ali da tu i tamo proždrem nešto nezdravo, nasilno i politički nekorektno,
da proizvodim ozon nekim bmw-om,
da se farbam i picanim i u kožu i krzno oblačim, i da dajem tih deset posto, ali na svoj način.
Može li taj scenario bez straha da će mi pasti klavir na glavu. Može li se biti Švajcarska u ovom ratu zvijezda.
Što više vjerujem da može, to me je više strah da pokušam.
Nema komentara:
Objavi komentar