kao prvo, prije bilo kakvog uvoda, joga je čudo. disanje je čudo. dišite, ljudi, dišite duboko i pametno!
kao drugo, prevoda više nego ikad, a ugao pod kojim mogu nakositi glavu - nikad manji. zamalo pa uvetom dodirujem rame, to se nije desilo...od četresdruge!
blagodeti pa i šlampavo odrađene joge su mnogostruko i višestruko veće od zamišljanog.
kao treće, slabo zamišljam, odlično improvizujem. najbolje torbe su nastale od nečega što je "went wrong".
mama kaže, rekao je tata da naručuješ kuhinju, on će dati pare. ne, pare su tu, samo treba da smislim šta hoću. satjerana u ćošak željom da se dokažem ocu, sinoć poslije posla legoh sa olovkama - i nacrtah kuhinju. to je to. poslije deceniju i po zamišljanja tog stana, kuhinja je tu!
nadam se da će mi joga pomoći da pravim čuda jer mi je ćeif, a ne što me muka natjerala.
kao četvrto, danas sam se sa osobitim merakom picnula, i u nekom društvenom vakuumu otišla u nabavku, sleš, razgledanje po prodavnicama. i modiana, i beneton i sportina i knjižara i parfimerija i nakit i supermarket. i tek sad vidim šta sam godinama propuštala. kakva ljepota ritualnog razgledanja detalja po policama.
prolazim tako pored žene koju sam viđala po gradu, nakaradna, luda, jako našminkana, nakinđurena. priča sama sa sobom na klupi u merkatoru. pokazuje prsten onako, ispred sebe, nešto pita.
malo u beneton, simpa prodavac, odjeća dosadna. malo u sportinu, nemaju joga prostirke, imaju jakne od 2000 KM vezane lancom.
u knjižari me prijatno iznenadilo vidjeti nešto što u mojoj glavi ima samo u inostranstvu. vratila mi se neka vjera, društvena pozitiva. ljudi kupuju knjige, članovi kluba čitalaca. ja praktično nikad ne kupujem knjige.
kupila sam kist, kobalt plavu i smaragdno zelenu akrilnu boju, i kratku povest vremena stivena hokinga. nisam znala da postoji reč "povest". na ćošku piše "posebno izdanje za kolekcionare", ajde. 12 KM. smešno. knjige su jeftine, otkrivam, kao tri sata i dva minuta parkinga u BBI-ju i šalica kafe u centru. a i ko će čitati sa ekrana, mrtvo slovo na papiru je tito (mrtvi).
kad čujem iz knjižare Lakin glas. razgovara sa nakinđurenom ženom što priča sama sa sobom. pita je za telefon, da se vide, da bude u njegovom spotu. zvonak mu glas, čuje se u prodavnici, ponavlja - snimamo spot, pa da budeš u njemu, jel imaš neki broj, kako ću te naći. ona ne razumije.
hoću ja, Laka, u tvoj spot! pored police sa knjigama ogledalo, zraknem se, napucana, i korektor i puder i eye shadow fade in, i to baš danas, od svih kul raščupanih dana, nema šanse da se prodam Laki po estetskom senzibilitetu. što je čudno, bila sam u svom najkuljem ikad dezigual mantilu, ali je uz taj moj aj šedou nekako sve izgledalo folkerski. teta je apsolutni pobjednik, sa tačkama od tuša ispod obrva, Lakina davno izgubljena mama, u outfitu koji bi mekvina (mrtvog) bacio u vječni nespokoj, koja je tu ko zna otkud, zašto i dokad.
eto, šta ti je relativitet svega i svačega, i čudni putevi nafake gospodnje.
peto, sve treba probati.
Nema komentara:
Objavi komentar